2. od 7 sedmica

Tema današnjeg posta je donošenje odluke i određivanje ciljeva kako za program vraćanja u formu tako i za bilo koji drugi projekat ili misiju koje pred sebe možete postaviti.

Donošenje odluke je u bilo kojoj ličnoj inicijativi sištinska stvar jer bez odluke praktično nije moguće započinjanje procesa a samim tim ni njegovo kompletiranje. Donošenje odluke ni u kom slučaju ne treba posmatrati kao formalnu stvar već je njenom donošenju potrebno posvetiti naročitu pažnju. Pre donošenja odluke je neophodno racionalno sagledati inicijativu u vezi sa kojom se odluka donosi, oceniti pozitivne i negativne strane inicijative pa tek potom proceniti da li se uopšte isplati započinjanje procesa. U slučaju vraćanja u formu i pisanja bloga o tome je odluka koja se krčkala u mom razmišljanju nešto duže od godinu dana. Tokom tog perioda se uvek javljalo pitanje: "Čemu sve to, koja je poenta?" Presudni momenat koji je prelomio da se odlučim jeste činjenica da tokom perioda epidemije naprosto imam mnogo više vremena pa je realno da mogu da se posvetim ovom zadatku od kojeg realno ne očekujem bilo kakvu korist osim lične satisfakcije (vreme je novac...).

Kada je reč o cilju, nakon donošenja odluke, ovo je druga stavka po važnosti. Nerealan ili suprotno tome previše lako ostvariv cilj obično bude kontraproduktivan. Ja sam u životu u više navrata postavljao ciljeve za koje sam u trenutku postavljanja smatrao da su neostvarivi. Bio sam mlad pa o realizaciji nisam toliko mnogo razmišljao...u teškim vremenima 90-ih je to više delovalo kao želja. Jedna od takvih želja mi je bio poseta Njujorku (NY). NY me je oduvek oduševljavao, danima sam analizirao ulice i trgove Menhetna na starom atlasu (tada nije bilo Gmapa). U trenutku kada sam prvi put posetio NY Oktobra 2006. mi je delovalo kao da tamo već sve poznajem. Kada smo se Milica i ja preselili u NY godinu dana kasnije i kada sam Maja 2008. krenuo da radim na dva bloka od Port Autoritija (Port Authority Bus Terminal) i nešto dalje od Tajms Skvera (Times Sq.), delovalo mi je kao da živim svoj san. Živeli smo grad punim plućima!

Ipak, nakon 6 meseci života i rada u NY, došao sam do spoznaje kakva je to zapravo mašina koja praktično gazi sve pred sobom i nemilosrdno ubija dušu! Prisetio sam se onog svog dečačkog sna tj. želje i one narodne: Dopro pazi šta želiš, možda ti se želje i ostvare...
...dešavalo mi se (doduše prilično retko) i to da postavim previše lagan a "na-oko" važan cilj (npr. polaganje nekog ispita). Nakon ostvarenja takvih ciljeva čovek ne oseća gotovo nikakvu satisfakciju nego se oseća onako...pa baš pravo rečeno: "ONAKO" (ko zna razumeće...).
Bilo kako bilo, ciljeve je potrebno odrediti tako da oni budu realno ostvarivi ali da ipak budu dovoljno teški da se kroz njihovo ostvarenje ispuni postavljena misija. 

Ciljevi koje sam ja sebi postavio numerički gledano su sledeći:

• Brzi hod: 2 x 1000m;
• Trčanje: 2 x 1000m;
• Sprint: 5 x 100m;
• 45 sklekova sa dodatnim opterećenjem kroz 3 serije;
• 60 trbušnjaka sa dodatnim opterećenjem kroz 3 serije;
• 57 čučnjeva sa dodatnim opterećenjem kroz 3 serije;
• Težina za 8kg manja od početne.

Ipak, primarni cilj koji je iznad ovih iznad navedenih numeričkih je ISTRAJATI. Taj će verovatno biti najteže ostvariti (ne zbog motivacije već zbog spoljašnjih uticaja...).

Tokom procesa je neophodno praćenje realizacije programa. Ja sam u tu svrhu sastavio tabelu u okviru koje pratim progres. Ovo je tabela koju popunjavam nakon svakog termina:

Tabelu je moguće preuzeti klikom OVDE. Tabela nakon današnjeg dana izgleda ovako:

Četvrti trening je orađen prema planu. Dobro ne baš 100% po planu budući da je juče (Ponedeljak) još uvek trajao policijski čas pa je trening morao biti odrađen danas (Utorak). Pojedinosti o današnjem treningu možete pogledati u okviru kraćeg videa ispod: 

Vidimo se ;-)